Zašto je živa toliko opasna?

Na prvi pogled, živa deluje skoro pa čarobno. Srebrnkasta, sjajna, tečna kao voda, a ipak metal. Mnogi se još sećaju kako su se kao deca igrali sa njom kad bi se razbio toplomer, gurkali one sitne kuglice po podu i smejali se kako beže. E, upravo tu i leži problem jer živa izgleda bezazleno, a u stvarnosti je jedan od najopasnijih otrova sa kojima čovek može da dođe u kontakt.

Živa je neurotoksin, što znači da direktno napada nervni sistem, nerve i sve ono što upravlja mišljenjem, pamćenjem, emocijama i pokretima. Drugim rečima, ne truje te „po stomaku“, nego ide pravo tamo gde si najranjiviji.

To je jedna od onih stvari za koje ljudi misle da znaju šta su, a u stvari nemaju pojma koliko mogu biti opasne. Živa nije otrov koji te obori na licu mesta. Ona radi tiho, sporo i podmuklo. Ne peče, ne smrdi, ne ostavlja odmah vidljive posledice, ali zato kad jednom uđe u organizam, ume da napravi ozbiljnu štetu, i to na mestu gde je čovek najosetljiviji, a to je u nervnom sistemu.

Zašto je živa toliko opasna i zašto je drugačija od ostalih metala?

Za razliku od gvožđa, bakra ili aluminijuma, živa je tečna na sobnoj temperaturi. To je jedini metal koji se tako ponaša, i upravo zbog toga je kroz istoriju bila zanimljiva ljudima. Koristila se skoro svuda, u mernim instrumentima, industriji, rudarstvu, medicini, pa čak i u kozmetici i lekovima.

Problem je u tome što živa isparava. Čak i kad stoji mirno, ona polako prelazi u gasovito stanje. Ta isparenja ne vidiš, ne osetiš ih, ali ih udišeš i kad ih jednom udahneš, ona ide pravo u pluća, a odatle u krv i mozak i tu počinje pravi haos, uđe ti u glavu i pravi dar-mar.

Kako živa deluje na čoveka

Najveći problem sa živom je to što napada mozak i nerve. Ona ne deluje kao klasični otrovi koji izazovu mučninu ili bol u stomaku, već menja način na koji mozak funkcioniše. Ljudi koji su bili izloženi živi često postaju razdražljivi, zaboravni, nervozni, imaju problema sa snom i koncentracijom. Vremenom se javljaju i ozbiljniji poremećaji.

Nekad su se takve promene smatrale „čudnim ponašanjem“ ili „slabim živcima“, ali danas se zna da je živa bila uzrok kod mnogih radnika koji su s njom dolazili u kontakt. Nije slučajno što su u prošlosti čitave profesije bile poznate po psihičkim problemima – ljudi tada nisu znali s čim imaju posla.

Osim mozga, živa ozbiljno opterećuje bubrege. Oni pokušavaju da je izbace iz organizma, ali dugotrajno izlaganje ih oštećuje. To se ne desi preko noći, već polako, godinama, dok jednog dana problem ne postane ozbiljan.

Posebna opasnost za decu i trudnice

Kod odraslog čoveka živa pravi štetu, ali kod dece je situacija još gora jer dečji mozak se razvija i mnogo je osetljiviji na otrove. I količina koja odraslom ne bi odmah napravila veliki problem, kod deteta može ostaviti trajne posledice. Problemi sa učenjem, govorom, pažnjom i ponašanjem često se povezuju upravo sa izlaganjem živi.

Kod trudnica je rizik još ozbiljniji. Živa lako prolazi kroz placentu i direktno utiče na razvoj ploda. To znači da posledice mogu da se pojave još pre nego što se dete rodi, i da ostanu za ceo život.

Različiti oblici žive

Živa ne dolazi uvek u istom obliku, a neki su posebno opasni.

Elementarna (tečna) živa

To je ona iz toplomera. Najčešće se udiše u obliku isparenja. Opasna je, ali problem postaje mnogo veći ako se ne očisti kako treba.

Neorganska jedinjenja žive

Nalaze se u nekim industrijskim proizvodima, mogu oštetiti organe ako se progutaju ili udahnu.

Metil živa

Ovo je najgora varijanta. Nastaje u vodi i taloži se u ribama. Kad jedeš zaraženu ribu, unosiš otrov direktno u telo, zato se često upozorava da se ne preteruje sa ribom iz zagađenih voda.

Šta raditi ako se razbije toplomer sa živom?

Kad se razbije toplomer sa živom, najgora stvar koju čovek može da uradi jeste da to shvati olako ili da paniči i krene da čisti kako mu prvo padne na pamet. Živa nije prašina niti voda, i s njom se ne postupa kao sa običnim smećem. Prvo što treba uraditi jeste da se prostorija odmah provetri. Otvori se prozor širom i, ako može, zatvori se vrata te sobe kako se isparenja ne bi širila po ostatku stana. Decu i kućne ljubimce treba odmah izvesti napolje i ne vraćati ih dok se stvar ne reši kako treba.

Važno je da se po mestu gde je toplomer pao ne hoda unaokolo. Živa se razbije u sitne kuglice koje se lako zalepe za đonove, tepihe i pukotine u podu, pa se tako samo raznosi dalje. Grejanje u toj prostoriji, ako je uključeno, treba ugasiti, jer toplota ubrzava isparavanje žive i povećava rizik.

Ono što ljudi najčešće pogreše jeste način čišćenja. Usisivač je apsolutno pogrešan izbor, jer se u njemu živa zagreva i njena isparenja se raznose po celoj kući. Metla pravi isti problem, samo drugačije, razbije kuglice na još sitnije delove koje je posle skoro nemoguće skupiti. Mokra krpa takođe ne pomaže, jer samo razmazuje živu po površini. Bacanje u kantu ili WC dodatno zagađuje okolinu i ne rešava problem.

Ako je u pitanju mala količina žive iz jednog toplomera i ako nije pala na tepih ili u pukotine, može se pažljivo skupiti. To se radi polako, bez naglih pokreta, pomoću parčeta papira ili kartona kojim se kuglice lagano sakupe na jedno mesto. Sitni delovi mogu se pokupiti lepljivom trakom. Sve što se skupi stavlja se u staklenu teglu ili sličnu posudu koja se može dobro zatvoriti, najbolje sa malo vode unutra, kako bi se smanjilo isparavanje. Ta posuda se ne drži u stanu.

Ako je živa dospela na tepih, u parketne pukotine ili ispod nameštaja, situacija više nije bezazlena. U tim slučajevima teško je biti siguran da je sve uklonjeno, a i mala količina koja ostane može dugo isparavati. Tada je pametnije ne improvizovati, već se obratiti komunalnim ili sanitarnim službama koje znaju kako se takvi slučajevi rešavaju.

Posle svega, čak i ako deluje da je sve očišćeno, prostoriju treba redovno provetravati narednih dana i, ako je moguće, izbegavati boravak u njoj. Živa je neurotoksin i njeno dejstvo se ne vidi odmah. Problemi se mogu pojaviti tek kasnije, i tada se retko ko seti da ih poveže sa razbijenim toplomerom od pre nekog vremena.

Najjednostavniji i najpametniji potez jeste da se toplomeri sa živom uopšte ne drže u kući. Danas postoje bezbedne zamene i nema razloga da se rizikuje zdravlje zbog nečega što lako može da se izbegne. Kad je živa u pitanju, svaka nepažnja može skupo da košta, čak i ako se u tom trenutku ne čini tako.

Kako živa zagađuje prirodu

Živa ne pravi problem samo pojedincu. Ona zagađuje celu okolinu. Kad jednom dospe u prirodu, kruži između vazduha, vode i zemljišta. Ne nestaje i ne razgrađuje se lako. Biljke je upijaju, životinje je unose hranom, a čovek na kraju dobije završni račun.

Zato su mnoga mora, reke i jezera danas pod stalnim nadzorom. Šteta koja je napravljena pre nekoliko decenija i dalje se oseća. To je jedan od onih otrova koji pokažu posledice tek kad je već kasno.

Zašto se nekad koristila, a danas se izbacuje

Ranije se sa živom radilo bez mnogo razmišljanja. Ljudi su je smatrali korisnom i praktičnom. Tek kasnije, kad su se pojavili brojni zdravstveni problemi, počelo je da se povezuje uzrok i posledica.

Danas se živa polako izbacuje iz upotrebe. Zamena postoji, tehnologija je napredovala, i nema opravdanja da se rizikuje zdravlje zbog nečega što se može izbeći.

Zaključak

Živa je primer kako nešto malo i naizgled bezazleno može napraviti ogromnu štetu. Nema miris, nema ukus, ne peče odmah ali zato polako i sigurno razara zdravlje.

Kako bi narod rekao: „Bolje sprečiti nego lečiti.“ A kad je živa u pitanju, lečenje često nije ni potpuno moguće.

Zato ne igraj se sa živom, ne čuvaj stare toplomere, ne potcenjuj opasnost!